U svetu rekreacije i fitnesa, gde se često bira između trčanja i treninga snage, Stevan i ja donosimo drugačiji pristup – spoj ove dve discipline u jedinstven, funkcionalan koncept treninga. On svoje granice pomera kilometrima, dok sam ja snagu godinama gradila u teretani i kroz jogu. Deluje kao da dolazimo iz dva različita sveta, ali nas povezuje ista odluka – da verujemo telu, radimo strpljivo i ne odustajemo. Iz tog susreta nastala je naša priča, u kojoj se trčanje i trening snage prirodno nadovezuju jedno na drugo.
Hajde da prvo sagledamo dijabetes iz sveta trčanja.
Godinama unazad sam istrčao desetine polumaratona i maratona, prelazeći više stotina, pa i hiljada kilometara uz svoje misli, izazove i trkačke ciljeve. Samo u jednoj godini uspeo sam da pređem više od 1.450 kilometara i završim tri maratona i deset polumaratona – svaki uz odličnu kontrolu glikemije, bez obzira na težinu staze ili uslove. Trčanje za mene nije samo sport. Nije pitanje spektakla ili ličnih rekorda. Ono je pre svega rutina – disciplina koja se gradi iz dana u dan, često u tišini, bez publike i bez potrebe da se išta dokazuje. To je moj način da kontrolišem dijabetes, pomerim granice i pokažem da osobe sa dijabetesom mogu da žive potpuno, aktivno i uspešno. Postoje dani kada se ne trči zbog forme. Kada noge nisu lake, a tempo nije važan. To su dani kada se trči zbog glave — da se misli srede, da se zadrži ritam, da se ostane dosledan sebi. Upravo tada se gradi mentalna snaga, ona koja nema veze sa medaljama, već sa sposobnošću da se nastavi i kada motivacija izostane. Maraton je za mene produžetak tog odnosa prema treningu. Nije bekstvo od umora, već prihvatanje procesa — bez dramatike i velikih reči. Samo rutina, strpljenje i razumevanje sopstvenih granica. U tom pristupu nema herojskih narativa. Ima svakodnevnog rada, ponavljanja i poverenja u telo. I upravo ta jednostavnost čini moj odnos prema trčanju dugotrajnim i stabilnim — ne kao cilj sam po sebi, već kao alat za ravnotežu, fokus i kontinuitet.
Na svom putu upoznao sam Jovanu Živić. Jovana je neko koga upoznaš i odmah osetiš kao „svog“. Smirena, autentična i prizemna, sa tihom snagom koja dolazi iz iskustva, a ne iz potrebe da se dokazuje. Dijabetes je deo njenog života, ali je ne definiše — on je samo još jedna stvar koju je naučila da nosi sa sobom, odgovorno i svesno. Kroz razgovor se vidi da razume koliko su disciplina, slušanje sopstvenog tela i strpljenje važni — ne samo za zdravlje, već i za život. Ne govori iz teorije, već iz prakse. Ima onu vrstu energije koja ne pritiska, već ohrabruje i tiho poručuje: „Može se, korak po korak.“ Zbog nje sam počeo da treniram snagu, stabilnost i tehniku u teretani, a ona je, kroz našu zajedničku motivaciju, počela da se posvećuje trčanju više nego ikada. Ja sam njoj otvorio svet trčanja, ona meni svet strukturisanog treninga. Zajedno smo izgradili mentalnu i fizičku snagu koja nas pokreće svakog dana. Danas trčim ne samo zbog ciljeva, već zbog poruke:
Dijabetes te ne definiše — tvoja volja da ideš napred definiše tebe.
Joga i trening snage godinama su sastavni deo mog života. Jogu doživljavam kao najstabilniji oblik treninga kada je u pitanju regulacija dijabetesa. Tokom joge dolazi do najmanjih oscilacija glikemije, jer telo ulazi u stanje smirenosti i kontrole. Fokus na disanje, sporije pokrete i prisutnost u trenutku smanjuje kortizol — hormon stresa koji direktno utiče na balans insulina. Kada se um umiri, i telo lakše pronađe ravnotežu. Joga me je naučila da ne moram uvek da idem jače da bih išla dalje.
Trening snage je moja dugogodišnja potpora. On mi daje osećaj stabilnosti i sigurnosti, ali i snažnu hormonsku podršku u regulaciji dijabetesa. Kroz snagu gradim otpornije telo, bolju insulinsku
osetljivost i jače temelje dugoročnog zdravlja. To je moj tihi saveznik — trening koji me drži uspravnom i kada je teško.
Trčanje, međutim, dugo nije bilo moja sigurna zona. Pratili su ga strah, neznanje i potreba za kontrolom. Kao osoba sklona ekstremima, morala sam da naučim da trčanje nije sprint, već maraton — i fizički i mentalno. Uz Stevu sam počela da gradim drugačiji odnos prema trčanju: bez dokazivanja, ali sa puno strpljenja. I još uvek učim da usklađujem kilometre, doze insulina i intenzitet — proces koji me je naučio odgovornosti, slušanju tela i prihvatanju da balans ne dolazi iz savršenstva, već iz stalnog prilagođavanja.
Bez obzira na to da li je u pitanju maraton, trening u teretani ili joga, osnova je ista: disciplina, kontinuitet i poštovanje tela. Rezultati ne dolaze iz intenziteta po svaku cenu, već iz doslednosti. Zdravlje je proces, ne kratkoročni cilj. Različiti pokreti vode istom mestu — boljoj kontroli tela, većoj mentalnoj stabilnosti i dugoročnom napretku. Napredak se ne stvara u savršenim danima, već u onima kada ste umorni, bez volje i motivacije, ali ipak napravite mali korak. Upravo ti tihi, naizgled beznačajni koraci vremenom se sabiraju i donose stvarne promene. Ne morate da trčite maraton niti da provodite sate u teretani da biste napravili razliku. Dovoljno je da se pojavite, slušate svoje telo i ostanete dosledni. Biće dana kada će energija biti visoka i dana kada će sve delovati teško. I jedni i drugi su deo procesa. Razliku pravi odluka da se niz ne prekine. Ja često volim da kažem da je najvažnije — da se trenira. Da li je to joga, trening snage ili trčanje zavisi od cilja, ali suština ostaje ista. Ne mora svaki trening biti maksimalan. Nekada je dovoljno samo pojaviti se i uraditi koliko telo tog dana dozvoljava.
Disciplinu ne čekamo — mi je gradimo.
Korak po korak.
Bez pritiska.
Bez savršenstva.
I upravo tu nastaje promena koja traje.